Čekanje

Upravo sam nazvala Irenu; nekako sam slutila da se nešto zbiva, poznata riblja intuicija. Ta šutnja, muk s one strane žice, s mjesta iz kojega nastoji toliko dugo otići, ostajući jer jedino u tom dvojnom stanju nalazi smisao.
Stanje je naravno složeno, krhko, stvari se dodatno kompliciraju, kako to uvijek bude. "Tako je strašno što smo posve sami, što nikoga ne mogu pozvati da bude s nama, što mi nitko ne može pomoći, kad mu je loše. Svima je loše, E. pada u nesvijest, netko drugi mi ide na živce, neki stalno kasne, svi imaju svoje živote, svoje bolesti, svoj muk."
Ja odavde gdje jesam, ne mogu ništa. Sjedim i pišem, vodim razgovor sama sa sobom, očekujući da dođu, vide, uživaju, konačno, ono što su već trebali. Ovaj blog postaje neki čudan prostor, zbivanje koje to nije, razgovor koji možda nećemo voditi, jer ćemo brinuti o nečemu posve "svjetovnom", liječnicima, gustoći krvi, tlaku, žilama. Okruženi smo roditeljima koji su stari, gotovo nemoćni, obitelji koja nas treba više nego ikada ranije; gdje smo tu mi, gdje je ono što mi trebamo od njih, što nismo dobili jer nije bilo vremena, jer je svatko radio svoje, na nekom kraju svijeta koji je istodobno blizu i daleko. Možda upravo stoga inzistiram da nas troje stalno razgovaramo, da smo zajedno, da dijelimo sve što možemo, jer nikad ne možemo znati koliko vremena imamo.
I kad na kraju imamo sve ono što smo priželjkivali, kad smo napokon stvorili uvjete da nam neke stvari budu lakše, ugodnije, komfornije, sve se počne zgušnjavati, i vrijeme i prostor. Gubim okvir.
"Kada želimo uspješno proći kroz otvorena vrata, moramo paziti na činjenicu da imaju čvrst okvir", kaže Musil (hvala Andyju na prijevodu). Okvir postoji, stoji, čvrst je, izdržao je i previše, za jedan ljudski vijek. Hoćemo li uspjeti proći? Ne sviđa mi se ideja da u konačnici ne guštamo, jer čemu inače sav taj trud? Htjela bih tih par večeri, poput istrgnutih listova, zavrijedili smo ih, svi mi, koji smo se vozili u kolicima okrenuti prema svijetu, radosno iščekujući ono što nam donosi.
Pokušavam zamisliti taj strah, no ne mogu. Danas sam razgovarala s prijateljicom, čiji je muž ozbiljno bolestan. Ostala sam iznenađena njezinom spremnošću na sve ono što donosi to stanje, odlukom da nastave s načinom života na koji su navikli, radom, ponekim putovanjem. Što nam drugo preostaje? Leći? Odustati? Prepustiti drugome odluku, što činiti? Tko to uopće može; tko bi želio ponijeti taj teret, proći kroz ta vrata?
I tako, stan je gotov, to posljednje središte mojih zbivanja zadnje dvije godine. Jedan, djelomično drugi, pa treći, zajedno s Nenadovim radnim prostorom i galerijom. Prostori u kojima sam nastojala osmisliti tuđe načine života. Naš uglavnom funkcionira kako treba; onaj "djelomični" zapravo je pravi odraz tih "djelomično" ostvarenih života, definiranih nekim odustajanjima za koja nisam uvjerena, da ih u potpunosti razumijem. Treći je svojevrsna kruna, jer smo s Irenom i Bennom postali bliski zadnjih petnaestak godina, ne znam ni sama točno kad. U njemu sam nastojala pomiriti novo s onime što znam o njihovim navikama, kratkom - ovlaš - zadržavanju u kuhinji u kojoj se gotovo uopće ne kuha, zajedničkom boravku u kupaonici, mjestu gdje treba smjestiti mali stol za kojim Benno sjedi i piše neobičnim, skošenim rukopisom, u bilježnice i blokove iz kojih je sve to potrebno prepisati. Gledajući u neke male, gotovo neznatne slike, minijature koje su toliko u skladu s njim i njegovim angažmanom koji se čini neznatnim, a u stvari je neizmjeran.
Bez prepisivanja, mnogo toga ne bi došlo do nas. Možda bi ponekad bili privilegirani poslušati Benna kako čita iz neke od bilježnica, kao ono jednom kad smo sjedili kod Claudia, o nekom čovjeku čiji su događaji bili toliko obični, da sam detalje uspjela zaboraviti (kako tipično za mene). Možda uspijemo...

Müdigkeit (und der Frühling kommt nicht)

Silvia sagt mir, dass sie jeden Tag einen neuen Post erwartet, und ich weiss nicht was ich ihr antworten sollte.
Dieses Warten hat sich in etwas Merkwürdiges verwandelt, eine Ahnung, einen Wunsch zur Besserung, in ein Sehnen nach idealen Bedienungen (die, wie wir alle gut wissen, nicht existieren, aber das verkleinert die Hoffnung nicht). "Dort unten, der Druck ist in Ordnung; die Menchen sind netter, sie kümmern sich einfach mehr." Ich erinnere mich noch an diese Worte von Irena, die sie mir jedes Jahr wiederholt, als würde sie ihr Kommen rechtfertigen, ihr Sehnen nach "unserer" Situation, in die sie utopistisch die guten Seiten sucht. Gibt es irgend etwas Gutes in diesem Chaos, dieser Gesetzlosigkeit, diesem sterilen Streit? Wo sind diese "guten und herzlichen Menchen", über die sie spricht, auf die sie hofft? Und wenn sie nach Zagreb kommt, bleibt sie regelmässig erstaunt mit der Aggressivität, die Unfreundlichkeit. Wer könnte nur all´ die Sachen zählen...
Ich erinnere mich daran, als sie vor ein paar Jahren von uns zurückkehrten. Natürlich hat niemand am Fußgängerübergang angehalten; natürlich ist sie gefallen, in Angst für Benno, sich selbst, machtlos sich in diesem aggresiven und schnellen Verkehr zurechtzufinden, wo sie allen rasen, telefonieren, und kein Interesse für zwei alte Menchen zeigen, die zuvorkommend, nett aber langsam sind. Ich übernehme die Verantwortlichkeit für diesen Akt eines Narren, der sich nicht einmal umdrehen konnte. Am Ende bin ich auch manchmal so, rücksichtlos, zu schnell, in einer heuchelden Eile die nie Sinn hat.
Ertwartend, schreibe ich über mich selbst. Aber das ist auch in Ordnung. Ich habe neue Karten gekauft - für den 9. April, hoffentlich wird alles gut. Sie meldet sich nicht, ich weiss nicht was passiert, ob die geschwollenen Beine abgeflacht sind, ob sich der Rythmus stabilisiert hat? Der Aufbau der Möbel ist am Ende der Woche, wir "bekommen" noch ein paar Tage, vielleicht werde ich alles so machen, dass ich nicht tot umfalle, von der Gleichzeitigkeit der Ereignisse, an die ich keinen Einfluss habe. Vorgestern habe ich einer Freundin die Wohnung gezeigt und erst dann wurde mir bewusst, wie mich das Wohnzimmer an das Berliner Zimmer erinnert; diese merkwürdige Eckreihenfolge des Raumes, die eine Aussicht von zwei Seiten bietet. Allerdings ist die Aussicht auf den Hinterhof, der schön ist, grau und sogar berlinerisch, im Karakter und Farbe. Es gibt keine Nachbaren - ich habe den Blick in die Nachbargalerie in der Mommsenstraße gemocht, aber sie sind weggezogen, alles dort wurde von Immobilien-etwas abgekauft, es gibt keine Gnade. Aber es gibt Schönheit (wenn man es mit Zagreb vergleich), Sorge für das Erbe, wenn sich auch, was Irena fehlt, niemand um die Menschen kümmert.
Wenn ich über Benno nachdenke, habe ich ein Bild vor Augen, in dem er im Kinderwagen rumfährt und eine Rhabarberstängel isst. Darüber haben , sie mir oft erzählt - über die Spaziergänge mit der Mutter, immer in der Richtung der Bewegung (ich habe erst später begriffen dass auch Ivar so gefahren ist). Und das Geniessen der Rhabarber, für die ich hoffe, dass sie schnell auf dem Markt erscheint, weil sie eines der kulinarischen Delizien ist, für die wir die Liebe teilen.

Übersetzt für Benno und Marcus, so dass sie auch Sandras schreiben geniessen können.

Zavjese, namještaj, majstori i gubljenje daha

Istodobno i na skypu, i pišem blog, i odgovaram na mailove, i to nakon što sam uredila 3 teksta za novi broj časopisa, i nakon što sam jutros odradila seriju majstora koji su se izmjenjivali jedni za drugim. Pritom utjerujući dio namještaja koji nije stigao, svađajući se s bravarom koji nije napravio ulazna vrata kako je trebalo, nemam više snage za sve te ljude oko sebe, treba mi mir, ne stižem raditi kako treba. I stalno neki novi telefonski poziv, neko novo zaduženje, tekst za radio, još jedan za Graz, urediti Tunji za katalog ono iz Camere Austrie....
Hvatam dah. Ponekad, od umora, gubim ga kad se treba negdje popeti, kao na primjer jučer, nakon što sam do pola 8 navečer radila kao luda, zadihala sam se u HDLU. Nenad mi je zaprijetio, da će me prijaviti Jeleni. Kod nje se isto zapušem, ali s razlogom.
Umor me rastura do te mjere da sam se prije nekoliko dana probudila - u 5, kao što je to u zadnje vrijeme uobičajeno - gotovo u suzama, jer sam sanjala kako sam - umorna. No dobro, proći će i to, pripisujem to proljeću (kojeg nema), svakodnevnom praćenju vijesti (koma, izbjegavati ako se ikako može), slušanju komentara o smanjenju plaća, o mostovima, lošim slikarima, ništa lijepo, ni pametno, niti poticajno.
Valjda sam stoga dohvatila - konačno sam ga dočekala! - Andyjev prijevod Musila. Nisam daleko odmakla, jer me njegovo pismo navelo da razmislim o dubokim ulicama, i plitkim trgovima. Koju ću kvalitetu, koju osobitost pronaći u svom okruženju? Hoću li ikad biti u stanju izreći nešto toliko poticajno, što će druge navesti na razmišljanje, ili želju da vide ono, što ja vidim? Može li se to uopće - vidjeti ono, što je netko drugi vidio? Često o tome mislim dok zurim među stabla praške šume, one Silvijine, u koju gledam čim sjednem za stol. Ili u ona prazna, gluha stakla londonskih ureda, prizore čija jedina toplina dolazi od neobičnih, narančastih svjetiljki.
Svjetlo! To me podsjetilo na činjenicu, da su danas stigle rolete. Uvjerena sam, da Irena neće biti zadovoljna. Jer malo, neznatno svjetla prodire sa strane, pa sigurno neće moći spavati. No, ionako ne spava. Ja sam pak protiv zavjesa, smanjuju prostore, ionako već malene. Vidjet ću kad dođu. Jučer smo se čule, podnijela je kratak medicinski izvještaj, Benno je bolje, no ne može se penjati bez da se kratko odmori. Pa što, zato i postoje odmorišta na stubištima, zar ne? U Čanićevoj nema penjanja - stan je u prizemlju, super, sve je jednostavnije. Stižu na njezinu odgovornost, i moju, valjda, jer stalno tvrdim da i kod nas ima liječnika, i da se ovdje uvijek bolje osjeća, jer je tlak niži, i jer u Zagrebu bolje spava, i što ja znam, mnogo toga. I mi smo tu, u krajnjoj liniji, možda je i zato lakše.
Već mi je danima pred očima jedna smiješna situacija. Imala sam 10-ak godina, vjerojatno, to s godinama mi nikad nije išlo, kad je na radiju bila emitirana njihova radio-drama. Slušali smo je, radilo se o obiteljima, prijateljima, zapravo, više se ne sjećam posve točno jesu li nas spomenuli. No sjećam se sebe kako hodam Ilicom, bilo je sparno, ljetno poslijepodne, prašina se lijepila uz noge, a ja sam hodala ponosna, zagledavajući u druge, glupavo očekujući da na meni prepoznaju nešto osobito - mene kao "posebno važnu" osobu čiji rođaci pišu, i čija je radio-drama upravo emitirana. "Odgovora", dakako, ni od koga. I danas sam si smiješna, kad se toga sjetim. Ionako sam bila navikla na tu vrstu "slave", pa moji su roditelji emitirali toliko priloga na radiju, da im ni broja ne znamo. No, njihov sam krug poznavala, Irenin i Bennov tek posredno, preko priča, teksta izgovorena u eter.
Berlin je jedna od naših zajedničkih strasti. Zahvalna sam roditeljima koji su me tamo davno odveli , dok mnogo toga nisam znala, ali sam osjetila posebnost toga mjesta po kojem su me vodili, kao što smo i mi, dosta godina nakon toga, odveli Ivara. (Strast za Berlinom u genima.) Jutra u ZOO-u sa starim; ulasci u neobične prodavaonice ploča (stari je bio /i ostao/ lud za svim mogućim vrstama nosača zvuka, pa me tako jednom poslao u shop namijenjen isključivo ženama, koji se nekako smiješno zvao), ne jednu, nego sve na koje smo naišli. Nije bilo interneta, niti vodiča, ni kojekakvih uputa; snalazili smo se sami, hodajući do potpune iscrpljenosti. Potom povratak u Mommsenstrasse, u potkrovlje, koje je bilo vrelo po ljeti. Benno me znao odvesti u dio u kojem nije nitko stanovao, tek je neki odbačeni štednjak svjedočio da je tamo nekoć, netko boravio. Možda se skrivajući? No tada sigurno nisu bili u prilici kuhati.

Umor (a proljeće nije stiglo)

Kaže mi Silvia, kako očekuje svaki dan novi post, a ja ne znam što da joj odgovorim.
Ovo čekanje pretvorilo se u nešto čudno, neku slutnju, želju za oporavkom, priželjkivanje idealnih uvjeta (kakvi ne postoje, što svi znamo, ali to ne umanjuje nadu). "Tamo dolje, tlak je u redu; ljudi su topliji, nekako je svima više stalo." Još se sjećam tih Ireninih riječi, koje mi ponavlja svake godine, kao da opravdava svoju potrebu za dolaskom, svoje viđenje "naše" situacije u kojoj utopistički traži dobre strane. Ima li išta dobra u ovom kaosu, bezvlađu, jalovim prepucavanjima? Gdje su nestali ti "dobri, srdačni, topli ljudi" o kojima priča, kojima se nada, a kad dođe u Zagreb, redovno ostaje zaprepaštena agresivnošću, neljubaznošću, tko će nabrojati čime sve ne...
Sjećam se, prije nekoliko godina vraćali su se od nas navečer, ne osobito kasno. Naravno da im nisu stali na pješačkom prijelazu; naravno da je pala, u strahu za Benna, sebe, nemoćna snaći se u tom brzom, agresivnom prometu, gdje svi jure, razgovaraju mobitelom, ne zanimajući se za dvoje starih ljudi na ulici, ljubaznih, previše pristojih, sporih. Preuzimam odgovornost za taj čin neke budale, koja se nije ni osvrnula. U krajnjoj liniji, i sama sam ponekad takva, bezobzirna, prebrza, u nekoj hinjenoj žurbi koja na kraju ionako nema smisla.
Očekujući ih, pišem o sebi. No i to je u redu. Kupila sam nove karte - za 9. 4., valjda će sve biti u redu. Ne javlja se, ne znam kako je, jesu li splasnule otekle noge, je li se ritam ustalio? Montaža namještaja ionako je krajem tjedna, "dobili" smo par dana, možda sve stignem napraviti tako, da ne padnem mrtva, od istodobnosti zbivanja na koju ne mogu utjecati. Prekjučer sam prijateljici pokazivala stan, i tek sam tada postala svjesna da dnevna soba podsjeća na Berliner Zimmer; ta neobična, ugaona dispozicija prostora, koja omogućuje pogled s/na dvije strane. Doduše, pogled je u stražnje dvorište, koje je lijepo, sivo, berlinsko, rekla bih... u karakteru i boji. Nema susjeda - voljela sam u Mommsenstrasse pogled u susjednu galeriju, no, i oni su odselili, sve su tamo pokupovali neki Immobilien-nešto, nema milosti. Ali ima ljepote (za razliku od Zagreba), brige za nasljeđe - barem načelno, kad već nema brige i topline za ljude, koja Ireni nedostaje.
Kad mislim o Bennu, uvijek imam pred sobom njegovu sliku dok se vozi u dječjim kolicima i gricka stabljiku rabarbare. O tome su mi često pričali - o šetnjama s majkom, uvijek u smjeru kretanja (tek sam kasnije postala svjesna, da se i Ivar na taj način vozio u kolicima). I uživanje u rabarbari, za koju se nadam da će se pojaviti na tržnici čim dođu, jer je to jedna od kulinarskih delicija koju zajednički volimo.
Stigao je Nenad - priređujemo izložbu u Muzeju za umjetnost i obrt, veliku, lijepu... nadala sam se da će stići za otvorenje, no dobro, vidjet će koji dan kasnije. Pitanje je, hoće li Nada doći? Možda i ona koji dan kasnije, vidjet ćemo. Treba sve to stići, dovršiti, izbjeći greške, izdržati. Nepoznato mjesto. Ono - nakita. Ali i nas, ako smijem primijetiti.

produljeno čekanje

Stalno smo na telefonu, Irena i ja. Benno - u bolnici. Neka disharmonija u radu srca, sređena naizgled jednostavnim, namjerno izazvanim "udarom" koji je popravio ritam, učinio da opet sve, barem na neko vrijeme, radi kako treba. Da Irena ne brine, ne osluškuje i u strahu iščekuje bilo kakvu naznaku bolesti, nečeg drugačijeg, o čemu ne znamo dovoljno pa smo zato uplašeni, nemoćni činiti ono što može pomoći.
Za to vrijeme mi se bavimo slikama, Mare preuramljuje Stupicu, Bifela, i nečiji crtež (nismo odgonetnuli potpis). Nikako se nije mogla načuditi tome, što ostavljamo stare okvire. No dobro, na svašta je ionako navikla, barem ima dobre radove u rukama.
Kvake su u hodniku, stolar kaže da pili, znam, Matko će stići na vrijeme, čekamo da jave da možemo doći po krevet, madrac, podnice... za lakše snove.
Toliko toga nastojim pretpostaviti, pokušavam se sjetiti njihovih navika, no percepcija je varljiva, vidimo ono što želimo, zaboravljamo olako... s koje je što strane, gdje tko sjeda, do kuda mora sezati pogled da bi se uspostavio kontinuitet seoba po Zagrebu, od one sobice u djetinjstvu sve do ovog danas? Veli Irena, "moramo doći, na moju odgovornost, Bennu će biti bolje, voli Zagreb, a i moramo doći zbog tebe, zbog svega što činiš".
Činjenje kao trajno stanje (neću reći trpno stanje, jer to trpno stanje glagola podsjeća na trpljenje, a nema veze, ne trpim... nego volim trpno stanje kao neku neodređenu oznaku trajne napetosti, zbivanja koje traje i ne nazire mu se kraj).
Danas sam posjetila mamu prvi puta nakon što je izašla iz bolnice. Vozi se po stanu, zapravo je dobro, razmišlja, svega svjesna, napokon može normalno razgovarati. Bez bolova, lijekova koji zasljepljuju. Okružena sam ljudima koji nas trebaju. Čudno neko stanje. Činimo, i Nenad i ja. Više ne znam, što je dovoljno. Posvemašnji gubitak kriterija. U tom ludilu imam vremena za čaj sa Silviom, čekam njezine fotografije. Gledam i dalje kroz onu šumu, svaki put pogled seže sve dalje u dubinu, iznenađuje me njegova putanja. Odnijela sam i knjigu Nataši. Da ne bude tužna. Siri Hustvedt je dobra za ovakva stanja u životu. Kad je na koncu lišila svoj lik sposobnosti gledanja, nije mu oduzela sve ono ljudsko, sve ono dobro. Čudan neki rođendanski dan. Odakov sprovod, Branko koji je bio strašno tužan, do ganuća, hladnoća koja se (opet!) vratila, ne pušta nas već mjesecima. Čeznem za toplinom.
I da, potpisala sam ugovor za novi Irenin telefonski broj (6381070). Pa vam ga odmah dajem, sljedbenica/i/ma, bit će ukopčan početkom travnja. Nešto svjetovno, za činjenje. Ivar je stigao s Nietzscheom, obećaje da će ove nedjelje prevesti na njemački dio teksta, za Markusa, Claudia, naše Berlinčane. On vera....

Subotnji radovi

Današnje poslijepodne, kao što smo i planirali, djelomično smo posvetili postavljanju slika na zidove Irenina i Bennova stana. Već mjesecima stoje u mojoj radnoj sobi priljubljene jedna uz drugu, gotovo smo i zaboravili što je na njima. Stalno sam se o njih spoticala, izbjegavala da se sruše među knjige i časopise, i ostalo što neprestano prenosimo.
Nenad je bio, kao i obično, majstor, sa zebnjom proučavajući kvalitetu zidova. Koji će bez problema ponijeti manje ili veće formate? "Na ovaj zid nisam ni ja nikad ništa uspio staviti, to je beton, ne ide, evo, rupa, vidiš. Kupit ću vrlo tanki borer, i postaviti u ponedjeljak."
Raspored, odnosi boja, veze među autorima, Piceljev "kutak" - hoće li im odgovarati kako smo ih rasporedili?
Pristajemo na (moguće buduće) kritike. Što nam drugo preostaje? Stupica i još par sitnica odlazi na uređivanje, ništa posebno, samo da se ne raspadnu (nešto od toga Irena je sama uramljivala, sjećam se kako je spomenula da je to radila pomoću rašpice za nokte). Brišem s njih nataložene slojeve - prašina, dim, otisci, tragovi.. Prenijeli smo prašinu iz Klaićeve. Ne možemo je se riješiti. Pa i ne treba, neka ostane, ne možemo ionako zguliti sa zidova ono čega više nema, osim u sjećanju, knjigama, razgovorima. Iznad ulaza mala životinjska povorka na drvenoj oslikanoj ploči, pučki rad, kad sam ju uzela u ruke shvatila sam da je u stvari pogrebna. Murtić, Džamonja, Sirovy, Stupica, Stančić...
Sjedimo na kauču, gledamo oko sebe. Sjetili smo se, da smo na tom istom uskom kauču spavali davno, dok smo neko vrijeme živjeli u Klaićevoj. Svi smo, kako se čini, tamo živjeli, na neki način. Zrak je bio gust, ponekad neprohodan zbog teškog mirisa duhana tvornice cigareta, koja je na sreću odselila. Bit će Povijesni muzej, jednom. Ako doživimo. Nikakvi uvjeti. A ipak, toliko toga dobroga, i zanimljivoga.

E da, to je novost o kojoj Irena i Benno ništa ne znaju - Nietzsche, ime mu je dao Ivar - koji je obećao da će ovaj vikend sročiti nešto na njemačkom, pa da nas mogu čitati i u Berlinu, ne domišljajući što mi to ovdje zapravo radimo.
Dakle, Nietzsche je udomljen, jer ga prijašnji nisu više mogli/htjeli držati, i pravi je vladar Ireninog i Bennovog novog stana, zna sve - gdje je koja knjiga, kako sa stola skočiti na vitrinu sa staklom i dragocjenim sitnicama, kako u zaletu skočiti na zid od nove kuhinje i ostaviti tragove šapa na svježe obojanim površinama. Ima i svoju košaricu, ali tamo naravno ne boravi, jer neprekidno juri unaokolo i vreba svakog tko prolazi. Mislim da će biti zanimljivo, ionako je Irena jednom rekla, da bi rado imala macu.
Vidjet ćemo. Sve su to nova iskustva, novi odnosi, novi prostori, u kojima zadržavamo nešto od onog starog, upisanog u zidove, utrljanog, poput traga, možda mrlje, koju nije moguće ukloniti, jer to nitko ni ne želi.
Dosta pjesništva, za to su ipak zaduženi pisci, kako ih mi doma volimo zvati. Ja sam zadužena za one svjetovne zadatke - dovršiti sve s namještajem, kvake, žarulje, sitnice, Nenad isto, jedino Ivar vršlja po knjigama, presalguje, izdvaja ono što ga zanima...
Za vikend stavljamo slike na zidove, stići je još poneka fotografija... i zapis.

pripremni radovi

Ovaj blog posvecen je boravku Irene Vrkljan i Benna Meyer-Wehlacka u Zagrebu, 2009.
Nakon godina provedenih u kuci u Klaicevoj ulici, na cetvrtom katu, bez lifta, od ozujka borave na novoj adresi, koju cemo ilustrirati sa par fotografija, uskoro.
Radujemo se njihovom dolasku.